Ljubav sve može

 Umeli su da mi kažu: "Ja to ne bih mogla. To da gajim dete sa smetnjama u razvoju i da budem normalna. Tako kao ti."

Ja sam na to odgovarala svašta, a sada bih rekla...

Čekaj... Čekaj malo... 

Pa da li misliš da sam ja mislila da mogu? Nisam ni razmišljala da li mogu. Samo sam živela. I radila sve ono što moram. Sedela u čekaonicama. Objašnjavala doktorima. Trpela poglede. Trpela osude. Trpela tuđe neznanje. Čekala buđenje iz anestezije. Gušila se od straha. Gurala knedle. Potpuno nemoćna gledala svoje dete kako plače. Plakala. Gledala u nebo i vrištala. Krila se ispod jorgana, iza vrata, iza osmeha. Drhtala, pa ostavila dete u vrtiću, u školi, u dnevnom boravku. A onda posle par sati išla sama ka svim tim vratima i opet drhtala šta će mi reći kada je uzmem nazad. Da li je plakala, da li se uznemirila, da li je nekog ujela...

Ni slutila nisam šta sve mogu. 

Niko ne zna koliko može, dok ne mora. 

💞.                                  

                                                        Aida-Ida