Borba

 Majke dece sa poteškoćama u razvoju možda nemaju mnogo od svetovnih stvari ali imaju nešto što je za ostali svet upravo začuđujuće. Imaju ponos.

Ponos na šta? Koji pak može biti njihov razlog da osećaju ponos? Pitataće se mnogi neupućeni.

Prvih par godina, sve su majke dece sa posebnim potrebama živele kao i ja, prolazeći sve one faze kako bi jednog dana shvatile da su ponosne na svoje dete, ali i na sebe.

Fazu negacije, fazu ljutnje, fazu tuge i fazu prihvatanja i pomirenja s dijagnozom.

Kad su sve to svladale, a ni u snu neću umanjivati koliko je teško doći do zadnje faze i šta je sve do nje trebalo proći, ostaje im ostatak života boriti se s fazama napretka i nazadovoljstva, osećajem umora, neispavanosti,straha od starenja, ne zbog sebe, nego zbog vlastitog deteta, i s' puno toga još.

To je zaista težak život. Težak i psihički i fizički. Život s puno padova, ponovnih ustajanja, ponovnih početaka, usamljen jer ga tek retki razumu, a o borbama za dostojanstvo svog deteta da i ne govorim. 

Ali, koliko god bio težak, onaj period kad tvoje dete napreduje ne može se zameniti za nikakvo bogatstvo ovog sveta. To je period takve gole sreće da ga je teško i pojmiti nekom ko se tako beskrajno dugo nije tome nadao usprkos raznim prognozama i konačno doživeo.❤❤❤❤🙏🙏

                                                             Aida-Ida